Stidljivost i deca
Stidljivost bismo mogli opisati kao jedan od oblika socijalnog ponašanja. Najčešće je podstaknut brigom šta će drugi reći ili kako će osoba biti procenjena u društvu. Obično poseduju manjak samopouzdanja, zbog stalnog preispitivanja kako ih drugi gledaju.
Kod dece, do tri godine, stidljivost se manifestuje kroz odbijanje komunikacije sa nepoznatim osobama. Može se ispoljiti i u ponašajnom delu tj. sisanjem prsta, spuštanja pogleda i slično.
Ponekad je stidljivost utkana u samoj prirodi deteta. U tom slučaju, dete ne bi trebalo agresivno forsirati na kontakte i komunikaciju sa drugom decom. Stidljivost uglavnom nestaje polaskom u vrtić ili školu. Ako dete počne da izbegava vršnjake, ne želi u park ili plače kada je okruženo ljudima, tada bi trebalo potražiti pomoć stručnjaka.
Šta roditelj ne treba da radi kod stidljive dece?
-nekako ne podcenjivati detetovu ličnost, govoreći mu „ prestani da se stidiš i da me brukaš“. Na ovaj način detetu šaljete poruku da ga ne prihvatate i da vam je socijalna slika bitnija od njega samog.
-ne porediti dete sa drugom decom, govoreći mu „ vidi kako Marko priča, a ti kao da si progutao jezik“. Poredjenje nikako nije zdravo, svi mi smo jedinstveni na svoj način pa tako i deca.
Svaka preoštra reč samo pogoršava osećanje kod stidljive dece i utiče na njegovo samopozdanje i samopoštovanje.
Budite podrška svom detetu, ali mu nemojte sklanjati sve kamenčiće sa staze života. Ako mu je neko oteo igračku, pustite ga da se samostalno izbori. Podstaknite dečije samopouzdanje tako što ćete mu dozvoljavati da samostalno donosi neke odluke. Podsticati ga da izražava svoje emocije. Dete ima pravo i da se ljuti i da bude besno. Nemojte ga kažnjavati zato što je reklo šta misli.
TrackBack URL
https://psihologviktorija.in.rs/stidljivost-i-deca/trackback/