Viki

Manje pričajmo, više slušajmo. Da bismo nešto rekli, potrebno je da prvo dobro razumemo šta to dete hoće da kaže, koje su njegove dileme, da li u onome što kaže ima nekih nelogičnosti, nejasnoća…Ne možemo pažljivo slušati usput, sa pola pažnje. Uklonimo barijere (telefone, kompjutere, sopstvene druge misli, predrasude, nestrpljenje, ljutnju, bes, krivicu …). To je lako reći, ali nije lako izvesti. Potrebno je vreme i strpljenje. Međutim, treba imati na umu da, ako nemamo strpljenja i vremena za aktivno slušanje deteta i razgovor sa njim, to vreme i energiju ćemo kasnije morti da potrošimo na rešavanje problema, sukoba, svađu zbog neposlušnosti i nepoštovanja autoriteta. Zato predlažem:

  • Fokusirajte se na sadržaj priče
  • Opažajte sve neverbalne detalje u komukaciji
  • Pitajte, parafrazirajte, proverite da li ste dobro razumeli
  • Imajte empatije, saosećanja, ma šta da čujete. Ne sudite, već razjasnite
  • Pokažite neverbalno da slušate, saosećajte, razumite, prihvatite
  • Prihvatite svoje dete – bezuslovno